ваш позитивни онлајн кутак
U jesen, žuta boja je svuda. Šuška pod našim nogama, malo-malo pa proleti pored nas, maše nam sa drveća. U jesen, i sunce nosi neku svetlu, čistu, žutu boju. Volim jesen, posebno zbog nje. Ujutro obuvam svoje čizmice, oblačim jaknicu, na glavu stavljam kapu, a pod mišku zmaja. Šarenog i prozračnog, sa dugim repom napravljenim od raznobojnih tračica. Mama kaže da je napolju divan dan, i iako duva vetar, vreme je idealno za šetnju. Ja nešto i ne volim vetar. […] Read More
Veče pre našeg polaska sa Kasandre na Sitoniju primetila sam da smo na naše omiljeno parče Egejskog mora stigli po mladom mesecu, tankom kao srp. Sutra će mesec biti pun. Nikada nisam videla more pod svetlošću punog meseca, pomislila sam. Prelazak preko drugog poluostrva dopustio nam je da upoznamo i nešto drugačiji deo Halkidikija – šumovitiji, brdovitiji, put koji ide uz samo more, sa koga smo videli zalazak sunca – blještavu mediteransku svetlost koja se prosipala sa ove strane Kornjačinog […] Read More
A ponekad budna dočekam jutro. Ako uspem da legnem pre nego što se ptice probude, velike su šanse da ću neprimećena zbrisati u carstvo snova. U suprotnom, magija jutra odvuče me sa sobom, i iako znam da ću se posle celog dana lelujati, ne mogu da joj odolim. Sunčica spava na kauču u dnevnoj sobi, zaklonjena od sunca gusto spuštenim roletnama, ušuškana prohladnim jutarnjim vazduhom koji neštedimice ulazi kroz širom otvorena vrata terase. Konačno je uspela da se uspava, posle […] Read More
… Kada smo izašli sa splava, zagrejani razgovorom, vatricom i kobajagi iznenadnim obrokom, već je bio pao mrak. Ipak, duž keja šuštala je tišina, a mi smo se kroz mekanu, belu putanju kretali ka oblacima od dečje graje. Sankanje pored Save traje do kasno uveče. Spuštali smo se, naizmenično, i Sunči, i Ljilja i Ivan, i ja. Na bobu, onom starom preko 30 godina, na kome smo brat i ja provodili detinjstvo zimi. Skvrčeni u njemu, crvenih noseva ispod kojih […] Read More
Ta rukica bila je tako malena, krhka, gotovo prozračna, da je trebalo uložiti trud dodirnuti je a pri tom joj ne naneti bol. Bio je to najnežniji dodir na svetu. Nezamislivo nežan. Za takav dodir morala sam se istopiti, do granica gde se moja fizička snaga svodi na čistu energiju. Taj maleni dodir je bio naš jedini kontakt. Njime smo nekako morali da joj kažemo koliko je volimo. Čuvamo tu fotografiju. Sećate li je se? Na njoj se vidi rukica […] Read More