ваш позитивни онлајн кутак
Одавно сам навикла на то питање: А како јој напредује вид? Мој одговор расте са њом. Пред свој други рођендан гледала је у моје лице, али некако кроз мене. Знала сам да је мој глас једино што види. Он јој је говорио у свим бојама. Прошлог пролећа први пут је видела Месец. Уживала сам посматрајући како се смешкају једно другоме. Вече је мирисало на липе. Недавно је, поскакујући од усхићења, открила своју сенку. Климнула сам главом када ме је питала […] Read More
Нисам сигурна која од нас две се више радује летњем распусту. Али зато смо са пуном сигурношћу утврдиле да ће нам за њега бити потребно: мало раскошних врућина, згодних за глуварење, много воћа и воде, и брдашце књига. Нека смо и неозбиљне, али прави одмор опире се плановима. Оно што озбиљни, одговорни људи зову „досадом“, то допушта души да бира чиме ће се разонодити. А задовољна, сита душа, чуда чини и лепоте ствара. Или пак открива неке вешто сакриване приче […] Read More
Од тог првог важног потписа прошло је више од десет година. Целе ноћи је пљуштала киша, она летња – освежавајућа колико и упорна, док сам је кроз сан молила да се потруди да ускоро заврши са својом представом, да нам макар сутра не поремети планове. Ујутро сам се умила, скупила косу у онај нехајни реп којим се дичи свака домаћица, и у лежерној летњој хаљиници и папучама скокнула до продавнице. Код фрижидера са млечним производима помогла сам једној баки да […] Read More
Са прве странице те књиге смеши се и посвета: „Драгој лепотици Милици, да јој њена земља увек буде најмилија.” 16. мај 2003, код Ресавске пећине. Китњаста, префињена писана ћирилица, у коју су се уплеле детелине са четири листа, цвеће, и сунце. У потпису стоји: Добрица Ерић. Ту годину, на прелазу између гимназије и факултета, провела сам радећи са Иваном репортаже о лепотама Србије – аналогним фотоапаратом, на слајдовима, уз свеску и оловку под мишком. Рубрика у тадашњем Бурдином часопису Лиса […] Read More
Када сам, дубоко у ноћ, затворила књигу коју нисам хтела да оставим док јој не видим и задњу страну, могла сам једино да спустим главу на јастук, тешких очију од умора али изнутра лака као перце. Смешкала сам се у мраку док су ми пред очима и даље искакали живописни цртежи свих тих лудих животних ситуација од којих нам се диже коса на глави. Сада не само да више нису изгледале страшно, већ су биле и смешне. Имала сам још […] Read More