Knjiga, ko zna, mozda tek sledece godine…pisanje, to je hod uz trule merdevine…

Blog – jedva da znam da ostavim komentar na blogu a ne da vodim sopstveni…cini mi se cak ponekad da bi mi jedna Remingtonka bolje lezala pod prstima od Toshbine tastature…

Poslednju recenicu iz odlomka u prethodnom postu slobodno mozes da prikljucis onim mudrim mislima u vrhu bloga – imas moje odobrenje 😉

Ljubi tu malu botanicarku pa se vidjamo uskoro, nadam se !

<3

I kada ćemo držati tvoju knjigu u rukama? 🙂

Mnogo mi je lep ovakav tvoj komentar.

Priroda nas voli.

Kao i tebe tvoja drugarica. :*

A bilo je to sigurno već onda, kada se pod nju moglo sesti i na nju osloniti a da se ona, pod težinom dečijeg tela, ne povije.

Lipa je brzo rasla. U svega nekoliko plodnih godina, nedugo pošto je posađena, izrasla je u neobuzdano i ćudljivo drvo. Raširila se, i visinom, počela da kači i ruši crep i oluke zgrade. Tada su joj i vrhovi grana što udaraju u prozore, surovo i nevešto potrkesani, zbog čega je sa te strane, u kratko vreme, ona onako nezgrapno i srasla u gustu, kudravu krošnju.

Te jeseni, posle seče, kada je sve lišće opalo, ličila je na nekakvo olindrano derište, ukoreno i zauzdano. Potkresane grane štrčale su iz stabla, nazubljene poput kopalja i helebardi. Ni sneg se na njima, te zime, nije pošteno zadržao, već su onako gole i skvašene, svojim pretećim izgledom, zijale u stanove i sobe.

Ali već sledećeg proleća, s prvim toplim vremenom, lipa se vidno oporavila. Po skresanim granama nicali su pupoljci i ubrzo je svaku granu, ponovo prekrivalo zelenilo.

I, kao da skriva i ispašta tuđu sramotu, sada se činilo da je lipa sama od sebe onako asimetrično izrasla i da je stanari, zarad svog sitnog komfora, nisu ni sakatili.

I koliko je sa jedne strane ona bila ukroćena, toliko je, sa druge strane, pružala grane duboko u poljanu, i pravila najdeblji hlad u okolini. Po tim se granama do u minut moglo reći, koje je doba dana, jer bi one, kao kazaljke na satu, bacale senku na rupe u zemlji, kao na brojke.

Priroda, čini se, uzvišena u svojoj milosti, kao da uvek pronađe način da čoveku služi i da mu se kao zlostavljano dete uvek vrati, ma kako je on svojim nedelima rušio i terao u patnju.