Коментари на: Moj prozor u svet

Од: Milica

Milica — Mon, 12 Oct 2009 20:31:27 +0000

Ehej, pa mašem ja i tebi! Vidiš, bata gugl dobro radi svoj posao. A ja bih malo više trebalo da radim svoje – da pišem, posebno ovakve tekstove.

Од: Gil-galad

Gil-galad — Wed, 07 Oct 2009 23:05:10 +0000

Hehehe, pishem sad neku recenziju za sajt, i trazeci neshto, drugi u nizu rezultata pretrage na Googleu je ovaj! Da te ne znam i da vec nisam ostavio kom, svejedno bih to opet uradio, poshto sam josh jednom uzivao uz ovaj tekst.

Ovako… Pa veliki pozdrav, shta drugo! 😉

Од: Milica

Milica — Sun, 14 Jun 2009 21:10:51 +0000

Ivane, ma jok, progutala sam ja tu gnedlu s vremenom… Volim ponekad da se setim nekih stvari iz prošlosti, onih koje su mi se duboko urezale i koje su jedan veliki deo mene. Pokušavala sam samo da time prevaziđem jednu bespotrebnu odbojnost prema onome što mi u suštini prija i što me čini srećnom, i da se tome vratim, bez obzira na nepravdu, loš sistem i tome slično.

Uuu, ti se baš dobro ‘ladiš! 😉

Од: IvanB.

IvanB. — Sun, 14 Jun 2009 16:45:15 +0000

Lep tekst, ali ne znam zasto imam utisak „knedle u grlu“, kada si pocela da pises 10 godina kasnije. Procitao sam tekst jos, pa pre mesec dana :), i nisam tada znao sta pametno da kazem, sem da prica nosi u sebi to nesto sto tebi stoji kao „knedla u grlu“. Mozda i gresim, ali ipak kako ko danas dobija mogucnost pa i za skolovanje i za zaposlenje, dodje mi da povracam jer ono zbog cega smo se „borili“ da po rodbinskoj vezi se neko ne zaposljava, vec po svojim kvalitetima koje poseduje, jos uvek je aktuelno i u vecoj meri javno izrazeno. Ma ne mogu da pricam nesto sto nema efekta da se prica.

Odoh da pijem Orandz-djus! :))) hehehehe

Од: Bill

Bill — Tue, 19 May 2009 13:49:30 +0000

Extra…

Од: drveni advokat

drveni advokat — Sun, 17 May 2009 23:42:02 +0000

slično prođoh sa muzičkom akademijom . . .
samo što nikada nisam otišla na prijemni.

Од: Milica

Milica — Sun, 10 May 2009 07:04:19 +0000

Gil-Gal, posle tvog komentara, pomišljam da se mi možda i znamo, posebno zato što ispade da smo generacija (ako sam dobro izračunala, što ne mogu da tvrdim! 😉 ) Sva mesta koja si naveo i ja sam u to vreme pomno obilazila. Sada ih nema, ali ako je za utehu, ljudi ih se rado sećaju. Ko zna, možda se tamo opet pojavi nešto interesantno, u čemu ćemo kao sada stariji uživati. 🙂
A što se snova povodom profesije tiče, ja ni sada ne znam čime bih se sutra bavila, jer stvari funkcionišu mnogo drugačije nego što ih zamišljamo. Nisam pristalica onoga da moram da radim isključivo ono za šta sam se školovala, tj. za šta sam imala formalno obrazovanje, bitno je raditi ono što umeš kvalitetno da radiš i ono što će te sutra učiniti zadovoljnim. Ako u datim okolnostima nešto nije dobro rešenje, naći će se bolje, pa i ako to ne pripada onome za šta imam diplomu. A i tu si u pravu, ono što ti postane obaveza, u tome manje uživaš. Hobi je zakon! 😀

Од: Milica

Milica — Sun, 10 May 2009 06:49:45 +0000

Studena, samo se ti igraj, makar je ovde to ne samo dozvoljeno, nego i poželjno. :))
Uh, mislim kada bih izgubila to dete u sebi, to bih se odmah videlo, jer me to dete i pokreće i navodi da se lepo osećam i da budem zadovoljna. Zato mi valjda i ta razočaranja „odraslog sveta“ tako skupo koštaju. Neko prozorče uvek mora da postoji, šta bih ja bez njega. 😀
A što se Beograda tiče, imam utisak, nisam sigurna da je to stvarno tako, da se sve više obnavlja neki malo prefinjeniji duh, valjda su se ljudi uželeli toga. Problem je što je Bg postao ogroman i prepun, pa je nekada malo teže primetiti te pomake.

Од: Gil-galad

Gil-galad — Fri, 08 May 2009 22:24:37 +0000

Sjajna priča!

Skadarlija… Nekada je sam pomen njenog imena činio da sav živnem, dok sam danas ravnodušan. Živim za šetnje Dorćolom, između ostalog, ali Skadarliju zaobilazim. Ne umem da objasnim zašto, ali nije mi više to-to. Negde u isto vreme smo bili druga godina gimnazije (školska 1999./2000. …), visilo se po Holidayu, palačinkarnici Amica i kafiću Kutuzov odmah preko puta, ali…

Ne znam… Nisam imao svoj prozor tamo, ali magija je nestala.

A neostvarenih snova, želja i dan-danas kol’ko hoćeš! Recimo, moj je novinarstvo, od kog sam „odustao“ iz sličnih razloga kao i ti. Od tog fakulteta svesno, ali od bavljenja tim poslom (kao primarnim) ne svojom voljom, pa te kapiram odlično… :((

Život vodi u nekom svom smeru, najčešće neplaniranom od strane nas samih, ali niko ne može da te spreči da radiš ono što voliš! I, veruj mi, sada kada uz neki tekst vidim svoje ime, nije mi žao zbog svega. Ko kaže da od toga mora da se živi? :)) Slikaj za svoju dušu, tako je najlepše!

A to posmatranje ljudi – kao Amelija u bioskopu! :)) Divan tekst, comme toujours! :)) Poz!

Од: studena

studena — Wed, 06 May 2009 17:00:53 +0000

Nešto sam zbrljala oko citata na početku komentara koji je trebao početi ovako:

„…pri čemu su otkrivene one dubine koje čoveka dovode do razočaranja i teraju da ono dete u svakom od nas konačno odraste i prilagodi se.“

(Eh, to se dijete u meni igra crticama, točkicama, zagradama, i što je sve tu na ponudi 🙂 )