S, imam utisak da je nekad mašina neizbežna, a da bi je zaobišao, morao bi kompletan život iz korena da izmeniš… A što se tiče objavljivanja mračnih tekstova, polazim od toga da je blog ipak lična prezentacija, a malo bi bilo nerealno da uvek sve bude sjajno i idealno. Svi smo mi ljudi sa svojim usponima i padovima. 🙂

Mislim da ovoliku kolicinu depresije nisam do sada imao mogucnosti da procitam. A sto se tice „masine“ u koju ne zelis da udjes, treba da se covek zapita da li je vec u njoj?

Licno se osecam da nisam u nikakvoj masini – preziveo sam mnoge grozote raspada Jugoslavije, gledao sto sta… i nikada nisam u svom zivotu rekao da je bilo koje drustvo unistilo u meni zivot. Ne moze niko da ga unisti, mogu samo ja ako sedim po ceo dan i kukam kako mi je zivot ovakav ili onakav, a ne mrdnem dupetom da to nesto promenim.

Tema je dugacka,…otvara mnoga pitanja koja potiskuju predrasude o malignosti ovog drustva, ali ti zelim da sve ono sto si taksativno naveo u post-u pocnes i ponovo da primenjujes.

Srdcan pozdrav,
I.B.

Fali, na žalost, mnogo toga, a jedini lek je ono „živi danas“. Sutra? Misliću o tome sutra. :)) Zez, ali stvarno, ovde sam i sada, gledam šta dobro mogu da uradim u ovom trenutku. A daj Bože da svi imamo što više prijatnih „deus ex machina“ događaja u toku dana, nedelje, meseca, godine… U životu… :))

A nekad moramo da budemo i malo nerealni i iracionalni i – lepo je primetio Ivan – setimo se da smo velika deca. Why not, ako se tako lepše osećaš? :))